Građena od cigle, spolja je uglavnom okrečena u belo ili krem, za razliku od krova sa crepom jarkih boja

Dovoljan je i letimičan pogled da se iz prve prepozna savremena kuća u španskom stilu. Eksterijer je obično od cigle, često obojen u belo ili krem za razliku od krova kuće čiji krov ima jarko obojen crep. Iznad prozora i vrata, a posebno i glavnog ulaza, često se nalaze specifični lukovi. Velika osunčanost podneblja učinila je nezaobilaznim verande, dvorišta i terase, na kojima Španci rado provode veliki deo dana. Sve je to upotpunjeno mediteranskim rastinjem čudesnih boja, drvenim stolicama, ležaljkama, sa mnogo detalja od kovanog gvožđa, počev od stolica, do ukrasnih elemenata na prozorima ili stepeništu...Dvorišta su povezana sa većinom soba u prizemlju, iz kojih lako može da se izađe na otvoren prostor.

Ovakav stil je u prethodnom veku osvajao i sve zemlje do kojih su nekada Španci stizali kao osvajačka sila. U periodu između 1917. i 1950. godine moderna i praktična španska arhitektura osvojila je i graditelje u Sjedinjenim državama, posebno u Arizoni, Teksasu, Kaliforniji i Floridi.

Naime, osunčano Iberijsko poluostrvo, blizina toplog Mediterana  i severa Afrike, potom i istorijski vrtlozi kroz koje je prolazio temperamentan narod nastanjen u ovom delu Evrope – stvorili su miks koji je karakteristika arhitekture Španije – zemlje raznolikosti i kontrasta.

Zbog hrabrih majstora koji se nisu plašili originalnosti, Španiju nazivaju prethodnicom savremenog dizajna.Prve asocijacije na bogatu arhitekturu stvaraju građevine genijalnog Gaudija, zatim čuveni Gerijev muzej u Bilbau, a nekim malo boljim poznavaocima savremene arhitekture proći će kroz glavu neka od konstrukcija Santjaga Kalatrave.

Porodična kuća u Španiji kroz istoriju je dugo uglavnom bila nalik kućama mediteranskoj podneblja u Evropi, zahvaljujući klimatskim prilikama i materijalima koji su graditeljima dostupni u okolini. Ta kuća ima jednostavne,svedeneoblike, retko sa dekorativnim elementima kakvi se,na primer,javljaju kod nekih baskijskih bondručara. Sakralna arhitektura i arhitektura dvorova i utvrđenja je ta koja nosi odlike stila i uticaja kulture.Vreme 19. veka je vreme velikih promena. Tada se sa jedne strane arhitekti okreću istoriji, traže inspiraciju u istorijskim stilovima proteklih epoha, a sa druge javljaju se elementi moderne arhitekture. To je stil koji će pokušati da podrže i drugi arhitekti u Barseloni krajem 19. i početkom 20. veka – Salvador Valeri (Kaza Komalat), Feran Romeu (Kaza Armet ). –Po stilu, formi i originalnosti to je vreme bajkovitosti u španskoj arhitekturi. Krajem 19. i početkom 20. veka arhitektura porodične kuće postaje drugačija – zahvaljujući izmenjenim društvenim okolnostima, individualac gradi kuću angažujući arhitektu, tako da individualna gradnja dobija na značaju – kaže arhitekta Jelena Mandić.

Tridesetih godina dvadesetog veka, razvoj modernih stilova doprlih iz Evrope stao je usled političkih tokova u zemlji. Dolaskom Franka na vlast, Španija je postala izolovana u socijalnom i kulturnom smislu. Radi očuvanja onog što su smatrali nacionalnim, zaustavljeno je prodiranje pročišćene moderne arhitekture. Ipak, neki arhitekti i u to vreme uspevaju da usklade zahteve obe strane.

– Poređenjem samo nekoliko kuća iz perioda prvih decenija 20. veka može se uočiti velika različitost i uticaji iz više istorijskih epoha: prisustvo eklekticizma, elementi islamske arhitekture, modernizam. Primeri su Kaza Kolomer, Kaza Rul… U novije vreme, dekorativnost i potreba za podržavanjem istorije ustupila je mesto purističkom i minimalaističkom shvatanju arhitekata, kao na primer u delu Alberta Kampa Bezae – Turegano kuća u Madridu (1987). Njegova kuća Blas (Sevilja la nueva, Madrid), takođe ostavlja bez daha. Ima jednostavne forme gde ogoljeni beton i lagane staklene strukture stvaraju igru svetlosti a prostor odiše mirom. Prema zahtevu investitora koji je bio inspirisan poezijom, u ovom prostoru „može da se sluša muzika u tišini”, kaže arhitekta Jelena Mandić .

(Izvor : Politika)